Jevreji Ukrajine-jedan pogled na prošlost i sadašnjost
Mihal Ramač, književnik, publicista, istoričar, bio je 11. marta gost u Jevrejskoj opštini Novi Sad i održao predavanje na temu Jevreji Ukrajine -jedan pogled na prošlost i sadašnjost.
Predavač se najpre osvrnuo na nastanjivanje Jevreja u predele današnje Ukrajine u XIII, XIV i XV veku, gde su se bavili trgovinom, zanatstvom, a uzimali su zakup i naplatu poreza. U vreme kada se putovalo konjskim zapregama, skoro sva svratišta i konačišta držali su po pravilu Jevreji. Svojom izvoznom delatnošću pospešivali su ukupan ekonomski razvoj. U Ukrajini, poznatoj po ogromnim kompleksima najkvalitetnije crnice (černozem) izvozili su žitarice, ali i kožu i drvo. Ukrajinske Jevreje pratile su stare i poznate predrasude, počev od one da su ubili Hrista. Mirni periodi prekidani su incidentima i masovnijim stradanjima, pogromima, među kojima su naročito poznati oni sredinom XVII veka, za vreme ustanka Kozaka. Nedaće burne i rastrzane istorije Ukrajine praćene gotovo stalnim osvajanjima i izmenama granica (Poljska, Rusija, Austrougarska ...) Jevreji su delili zajedno sa Ukrajincima. Kada su mnoge srednjevekovne zabrane i ograničenja Jevreja prestale, bili su šansa za nove statuse i zanimanja, pa su tako Jevreji preuzeli dobar deo mlinova, tkačnica i dr. Ranijim predrasudama dodato je i to da su Jevreji bili nosioci komunizma, pri čemu se prenebregava da su oni mahom bili gradsko stanovništvo.
Kada je odlukom cara Rusije, 1790-tih stvorena luka Odesa, mnogi Jevreji su se slili tamo, te ih je ubrzo bilo do 37 % stanovništva. Prerasli su u samosvojnu zajednicu, ponosni na pripadnost brzorastućem, otvorenom gradu, čak su stvorili i sopstveni jezik. „Kažnjeni“ su za vreme fašističke okupacije, kada je oktobra 1941. za odmazdu ubijeno preko 30.000 Jevreja. U isto vreme, u okupiranom Kijevu doneta je odluka da se svi Jevreji ubiju, te je preko 33.000 Jevreja masovno ubijeno ručnim vatrenim oružjem, kod provalije severno od grada zvanom Babin Jar. Ova masovna grobnica sa oko 100.000 žrtava i drugih nacionalnosti, dobila je sovjetski spomenik bez pominjanja Jevreja kao drugih.
Teodor Kovač je iz publike rekao da je video, svojevremeno, taj zapušteni spomenik i pitao predavača da li je i sada to tako, kao i kako savremena ukrajinska istoriografija gleda na ovo i druga stradanja Jevreja. Odgovor je bio, da se tu sada nalazi jedna velika bronzana menora (koja je i prikazana na video bimu), te da savremena istoriografija realno i objektivno govori o jevrejskom holokaustu u Ukrajini, ne amnestira i domaće saučesnike, dok nacionalisti, kao i kod nas, to ne priznaju.
Tokom predavanja su se na video bimu smenjivale slike iz prošlosti i sadašnjosti Jevreja u Ukrajini, da bi se na kraju završilo veselo i živopisno, emitovanjem poznate pesme Tumbalalajka, uz folklorni ples.
O Mihalu Ramaču. Zbog izuzetne skromnosti, tek kasnijim pitanjima saznali smo i nešto više o samom predavaču. Rođen je 1951. g. Diplomirao je istoriju u Novom Sadu, objavio je sedam knjiga pesama na rusinskom i pet knjiga eseja na srpskom. Godinama je bio glavni urednik lista "Danas" i u isto vreme su iz nedelje u nedelju izlazile njegove kolumne. Kada je, svojevremeno, njegovu zajednicu u Ruskom Krsturu posetio jedan visoki gost, iznenadio se da oni, kojih u Vojvodini ima 14.000, nemaju Bibliju na rusinskom jeziku, pa je Mihal sa svojim bratom Jankom, rešio da to ispravi. Kaže, „znali smo latinski i starogrčki, jer smo srednju školu završili u Rimu, sastajali smo se dva puta nedeljno, upoređivali prevedene deonice, i tako dve i po godine. Preveli smo i Stari i Novi zavet“.
Iz publike se javio Dragomir Jankov i pročitao jednu anegdotu vezanu za ukrajinske Jevreje, koja je dobro došla kao ilustracija minulog doba, mesta i mentaliteta.
Anegdota o Josefu Majeru Vajsu, rabinu iz Transilvanije
Negde oko godine 1890., u Transilvaniji, pokrajini Maramureš, podeljenoj između Rumunije i Ukrajine, u mestu Sapanca, na jidišu zvanom Spinke, u kojem su živeli Jevreji i Ukrajinci, rabin Josef Majer Vajs, jednog dana po najvećoj zimi i mećavi otvorio je sinagogu da održi službu. Ali niko nije došao, - i kada je već hteo da ode, pojavio se jedan sav zavejani vernik, trgovac konjima iz obližnjeg sela. Zbog hladnoće i pošto nije bilo deset propisanih vernika – a služba se ipak može održati uz saglasnost najstarijeg prisutnog, ali bez molitve Kadiš i još neke druge, rabin ga upita : "da li da držim službu", - a ovaj mu reče: "Gospodine rabine, vi ste učen čovek a ja sam samo jedan običan trgovac konjima, ali ja znam da kada bih imao 100 konja i da mi, nedaj bože, od toga crkne njih 99, ja bih i tom jednom dao da jede". "U redu", reče smesta rabin, "održaćemo službu". Rabin se u službi jako zaneo i ona je potrajala dosta dugo, ali se on odjednom trgao i upitao svog vernika: "Da li je dosta ili da nastavim" ? Ovaj, koji se već prilično smrzao, odgovori: "Gospodine rabine, vi ste učen čovek, a ja sam samo jedan običan trgovac konjima, ali ja znam da kada bih imao 100 konja i da mi, nedaj bože, od toga crkne njih 99, ja ne bih tom jednom dao da jede sve ono što sam pripremio za njih stotinu". "U redu, reče rabin, - završili smo"!
(Zabeležio po kazivanju Tomike Halbrora iz Subotice, Dragomir Jankov)
Mihal Ramač
